Прва колона

Друга колона

Одредбе Царинског закона и ове уредбе на које се односе напомене

Напомене

Члан 52. став 1. Царинског закона

Стварно плаћена цена или цена која треба да се плати односи се на цену увезене робе. Стога, пренос дивиденди или друге исплате купца продавцу, које се не односе на увезену робу, нису део царинске вредности.

Члан 52. став 3. тачка 1) подтачка (3) Царинског закона

Пример таквих ограничења је случај када продавац захтева од купца аутомобила да их не продаје нити излаже пре одређеног датума који представља почетак године извесног модела.

Члан 52. став 3. тачка 2) Царинског закона

Ако је продаја или цена предмет неког услова или ограничења за које вредност не може да се утврди у односу на робу која се вреднује, трансакцијска вредност није прихватљива за царинске потребе.

Неки примери овога би били:

(1) продавац утврђује цену увезене робе под условом да купац купи и другу робу у одређеним количинама;

(2) цена увезене робе зависи од цене или цена по којима купац увезене робе продаје другу робу продавцу увезене робе;

(3) цена се утврђује на основу начина плаћања који није у вези с увезеном робом, као на пример, када је увезена роба полупроизвод који продавац обезбеђује под условом да прими одређену количину готове робе.

Услови или ограничења повезани са производњом или пласманом увезене робе не резултирају одбацивањем трансакцијске вредности. На пример, чињеница да купац обезбеђује продавцу инжењеринг и планове урађене у Републици Србији не резултира одбацивањем трансакцијске вредности за сврхе примене члана 52. Царинског закона.

Члан 56. став 3. тач. 1) и 2) Царинског закона

и

Члан 119. ст. 1–4. ове уредбе

Приликом примене ових чланова, царински орган ће, кад год је то могуће, користити, по потреби, продају истоветне или сличне робе, на истом комерцијалном нивоу и у приближно истој количини као и роба која се вреднује. Кад нема такве продаје, може се користити продаја истоветне или сличне робе, по потреби, која се врши под једним од следећа три услова:

(1) продаја на истом комерцијалном нивоу али у различитим количинама;

(2) продаја на различитом комерцијалном нивоу али у приближно истим количинама или

(3) продаја на различитом комерцијалном нивоу и у различитим количинама.

Кад се пронађе продаја која испуњава било који од претходна три услова, извршиће се усклађивање, према потреби:

(1) само за количинске факторе;

(2) само за факторе који се односе на комерцијални ниво; или

(3) и за факторе који се односе на комерцијални ниво и за количинске факторе.

Израз „и/или” омогућава флексибилност у коришћењу купопродаја и у потребном усклађивању у вези са условима из става 1. ове напомене.

Ради примене члана 56. став 3. тач. 1) и 2) Царинског закона и члана 119. ст. 1–4. ове уредбе, трансакцијска вредност истоветне или сличне увезене робе, по потреби, је царинска вредност прилагођена у складу са чланом 119. ст. 2. и 3. ове уредбе, која је већ претходно прихваћена у складу са чланом 52. Царинског закона и чланом 111. ове уредбе.

Услов за усклађивање услед различитих комерцијалних нивоа или различитих количина јесте да такво усклађивање, без обзира да ли води повећању или смањењу вредности, може да се врши само на основу доказа који јасно показују оправданост и тачност усклађивања, на пример важећих ценовника који садрже цене које се односе на различите нивое или различите количине. На пример, ако се увезена роба која се вреднује састоји од пошиљке од 10 јединица, а једина истоветна или слична увезена роба, по потреби, за коју постоји трансакцијска вредност је из продаје у којој је било 500 јединица, а при томе је познато да продавац даје попуст на количину, потребно усклађивање се може постићи на основу ценовника продавца и коришћењем цене која се може применити на продају 10 јединица. То не значи да је обавезно да је продаја извршена у количинама од 10, ако је утврђено да је ценовник bona fide у продајама других количина. У одсуству једне такве објективне мере није примерено да се царинске вредности одређују према одредбама члана 56. став 3. тач. 1) и 2) Царинског закона и члана 119. ст. 1–4. ове уредбе.

Члан 56. став 3. тачка 3) Царинског закона

и

Члан 120. ст. 1, 2, 3. и 5. ове уредбе

Под појмом „јединична цена по којој се ... роба продаје у највећој укупној количини”, сматра се цена по којој се највећи број јединица продаје лицима која нису повезана са лицима од којих ту робу купују на првом комерцијалном нивоу након увоза, на којем се врше такве продаје.

На пример, роба се продаје према ценовнику којим се предвиђају повољне јединичне цене за куповину већих количина.

Највећи број јединица продат по једној цени јесте 80; према томе, јединична цена која се односи на највећу укупну количину је 90.

Још један пример за случајеве када се врше две продаје. У првој се продаје 500 јединица по цени од 95 новчаних јединица за сваку. У другој продаји продаје се 400 јединица по цени од 90 новчаних јединица за сваку. У овом примеру највећи број јединица продатих по одређеној цени је 500; према томе, јединична цена која се односи на највећу укупну количину је 95.

Трећи пример се односи на ситуацију у којој се продају разне количине по разним ценама.

а) Продаје

б) Укупно

У овом примеру, највећи број јединица продатих по одређеној цени је 65; према томе, јединична цена за највећи број јединица је 90.

Треба напоменути да „добит и општи трошкови продаје” који се помињу у члану 120. став 5. тачка 1) ове уредбе, треба да се рачунају као целина. Износ за потребе овог умањења треба да се утврди на основу података које обезбеди или су обезбеђени у име декларанта, осим ако се износ који је он навео не слаже с оним који су добијени на основу продаје увезене робе исте врсте или групе у Републици Србији. Кад се износ који даје декларант не слаже са тим износима, износ за добит и опште трошкове продаје може се заснивати на релевантним подацима из других извора, а не на онима које је обезбедио или су обезбеђени у име декларанта.

Дажбине које се плаћају у Републици Србији приликом продаје робе, а које се не одузимају према одредбама члана 120. став 5. тачка 3) ове уредбе, одузимају се према одредбама члана 120. став 5. тачка 1) ове уредбе.

При утврђивању уобичајене провизије или уобичајене добити и општих трошкова продаје према одредбама члана 120. ст. 1, 2. и 5. ове уредбе, питање да ли је одређена роба исте „врсте или групе” као нека друга роба мора се утврдити од случаја до случаја, с обзиром на дате околности. Треба испитати продају, у Републици Србији, најуже групе или асортимана увезене робе исте врсте или групе која обухвата робу која се вреднује и за коју се могу обезбедити потребни подаци. За сврхе члана 56. став 3. тачка 3) Царинског закона и члана 120. ове уредбе, „роба исте врсте или групе” обухвата како робу увезену из исте земље као и роба која се вреднује тако и робу увезену из других земаља.

Ради примене одредбе члана 120. став 2. ове уредбе, израз „у најкраћем року” подразумева рок до којег је продаја увезене робе или истоветне или сличне робе извршена у довољној количини да би се утврдила јединична цена.

Кад се примењује метод из члана 120. став 3. ове уредбе, одбици за додату вредност од обраде или прераде засниваће се на објективним и мерљивим подацима који се односе на трошкове таквог рада. Основу за те калкулације представљале би прихваћене индустријске формуле, рецептуре, методи изградње и друга индустријска пракса те гране.

Метод процене предвиђен у члану 120. став 3. ове уредбе нормално се не би примењивао када роба изгуби свој идентитет због даље обраде или прераде. Има и таквих случајева у којима се за увезену робу која изгуби свој идентитет може тачно и без већих тешкоћа одредити вредност додата обрадом или прерадом. С друге стране, има и случајева у којима увезена роба задржава свој идентитет али чини тако мали део робе која се продаје у Републици Србији да не би било оправдано да се примењује овај метод вредновања. С обзиром на горе изнето, свака ситуација те врсте мора се размотрити од случаја до случаја.

Члан 56. став 3. тачка 4) Царинског закона

По правилу, царинска вредност се одређује према одредбама овог члана, на основу података којима се у том тренутку располаже у Републици Србији. Да би се утврдила обрачуната вредност, може бити потребно да се испитају трошкови производње робе која се вреднује, као и други подаци који се морају добавити из других земаља, изван Републике Србије. Осим тога, у већини случајева произвођач робе неће бити у надлежности органа Републике Србије. Примена метода обрачунате вредности углавном ће бити ограничена на оне случајеве у којима су купац и продавац узајамно повезани, а произвођач је спреман да органима Републике Србије поднесе потребне калкулације и пружи олакшице за било коју евентуално накнадно потребну проверу.

„Трошкови” и „вредност” из члана 56. став 3. тачка 4) подтачка (1) Царинског закона одредиће се на основу података који се односе на производњу робе која се вреднује, обезбеђених од произвођача или у његово име. Подаци ће се заснивати на комерцијалном књиговодству произвођача, под условом да је такво књиговодство у сагласности са општеприхваћеним рачуноводственим начелима који се примењују у земљи у којој се роба производи.

„Износ добити и општих трошкова” из члана 56. став 3. тачка 4) подтачка (2) Царинског закона одређиваће се на основу података обезбеђених од произвођача или у његово име, осим у случају кад се износи које је он навео не слажу са онима које се обично јављају у продаји робе исте врсте или групе као што је роба која се вреднује, а коју производе произвођачи у земљи извоза за извоз у Републику Србију.

Подразумева се да се никакви трошкови или вредност елемената о којима се говори у овом члану неће рачунати два пута приликом одређивања обрачунате вредности.

Треба напоменути да се, у овом контексту, „износ добити и општих трошкова” мора узимати као целина. Према томе, ако је у било ком појединачном случају износ добити произвођача низак, а општи трошкови су му високи, његова добит и општи трошкови узети заједно могу ипак да се слажу с онима који се обично јављају при продаји робе исте врсте или групе. Таква ситуација може да настане, на пример, ако се производ лансира у Републици Србији, а произвођач не прихвати никакву добит или прихвати малу добит да би неутралисао високе опште трошкове у вези с лансирањем. Кад произвођач може да покаже да, због посебних трговинских околности, продајом увезене робе остварује малу добит, треба узети у обзир његову стварну добит под условом да располаже веродостојним трговинским разлозима којима то може да оправда, као и да је његова политика цена резултат уобичајене политике цена у тој грани производње. Таква ситуација може да настане, на пример, кад су произвођачи принуђени да привремено снизе цене због непредвиђеног пада потражње, или кад продају робу да попуне асортиман робе која се производи у Републици Србији, а прихвате ниску добит да би одржали конкурентност. Кад износи продавца за добит и опште трошкове нису у складу с онима које се обично јављају при продаји робе исте врсте или групе као роба која се вреднује, а коју производе произвођачи у земљи извоза за извоз у Републику Србију, износ за добит и опште трошкове може да се заснива на одговарајућим подацима из других извора, изван оквира које је дао произвођач робе или који су дати у његово име.

Ако се, ради утврђивања обрачунате вредности, употребе други подаци, а не они које је дао произвођач или који су дати у његово име, царински орган ће у складу са чланом 9. ст. 1. и 2. Царинског закона, обавестити декларанта, на његов захтев, о употребљеним подацима, њиховим изворима и обрачунима заснованим на њима.

Одређивање да ли је нека роба „исте врсте или групе” као нека друга роба мора се вршити од случаја до случаја, узимајући у обзир и дате околности. У утврђивању уобичајене добити и општих трошкова према одредбама члана 56. став 3. тачка 4) Царинског закона, треба испитати продаје најуже групе или асортимана робе за извоз у Републику Србију, којим је обухваћена и роба која се вреднује, а за коју се могу обезбедити потребни подаци. За сврхе члана 56. став 3. тачка 4) Царинског закона „роба исте врсте или групе” мора да буде из исте земље као и роба која се вреднује.

Члан 53. став 1. тачка 2) подтачка (2) Царинског закона

Два фактора утичу на распоређивање елемената дефинисаних у члану 53. став 1. тачка 2) подтачка (2) Царинског закона на увезену робу – вредност самог елемента и начин на који се та вредност приписује увезеној роби. Распоређивање елемената треба да се врши на разуман начин, сходно околностима и у складу с општеприхваћеним рачуноводственим начелима.

Што се тиче вредности елемената, ако увозник уз одређене трошкове прибави елемент од неког продавца с којим није повезан, ти трошкови представљају вредност елемента. Ако је произвођач елемента сам увозник или неко лице које је с њим повезано, трошкови производње елемента би били његова вредност. Ако је увозник већ раније користио елемент, без обзира на то да ли га је увозник добавио или произвео, првобитни трошкови набавке или производње елемента, водећи рачуна о коришћењу, морали би да се смање да би се добила вредност елемента.

Кад се једном одреди вредност елемената, потребно је распоредити ту вредност на увезену робу. Постоје разне могућности. На пример, вредност се може доделити првој пошиљци ако увозник жели да одједном плати дажбине на целокупну вредност. Као други пример, увозник може да захтева да се вредност распореди на један део јединица произведених до времена прве испоруке. Или још један пример: он може да захтева да се та вредност распореди на целу предвиђену производњу ако постоје уговори или чврсте обавезе за ту производњу. Метод распоређивања ће зависити од документације коју поднесе увозник.

Пример за илустрацију напред наведеног: увозник обезбеђује произвођачу калуп који ће се користити у производњи увезене робе и уговори с њим да купи 10.000 јединица. До рока приспећа прве испоруке од 1.000 јединица, произвођач је већ произвео 4.000 јединица. Увозник може да захтева да царински орган распореди вредност калупа на 1.000 јединица, 4.000 јединица или 10.000 јединица.

Члан 53. став 1. тачка 2) подтачка (4) Царинског закона

Додаци за елементе дефинисане у члану 53. став 1. тачка 2) подтачка (4) Царинског закона, треба да се заснивају на објективним и мерљивим подацима. Да би се тешкоће одређивања вредности које треба додати свеле на минимум и за декларанта и за царинског органа, треба, колико год је могуће, користити у том моменту доступне податке из система пословне евиденције купца.

За оне елементе које обезбеди купац, а које је купац купио или изнајмио, додатак би представљао трошак куповине или најамнине. За елементе који су јавно власништво, осим за трошкове набављања њихове копије, неће се ништа додавати.

Једноставност одређивања вредности које треба додати зависиће од структуре и система управљања конкретног привредног субјекта, као и од књиговодствених метода које примењује.

На пример, могуће је да привредни субјекат који увози разне производе из више земаља, води књиговодствену евиденцију свог центра за обликовање изван Републике Србије, на начин којим се прецизно показују трошкови везани за одређени производ. У таквим случајевима може се вршити непосредно усклађивање, према одредбама члана 53. Царинског закона.

У другом случају привредни субјекат може да сноси трошкове центра за обликовање који се налази изван Републике Србије као општи трошак, без распоређивања на поједине производе. Тада се, у односу на увезену робу, може извршити одговарајуће усклађивање према одредбама члана 53. Царинског закона распоређивањем укупних трошкова центра за обликовање на целокупну производњу која има користи од центра за обликовање и додавањем тако распоређених трошкова на јединицу увоза.

Разлике у наведеним околностима, наравно, захтеваће да се узму у обзир разни фактори приликом одређивања правилног метода распоређивања трошкова.

У случајевима кад у производњи елемента о коме је реч у одређеном периоду учествује неколико земаља, усклађивање треба да се ограничи на стварно додату вредност том елементу изван Републике Србије.

Члан 53. став 1. тачка 3) Царинског закона

Накнаде за коришћење ауторског права и лиценцне накнаде из члана 53. став 1. тачка 3) Царинског закона, могу да обухватају, поред осталог исплате за патенте, заштитне знакове и ауторска права.

Члан 53. став 2. Царинског закона

Кад нема објективних и мерљивих података у погледу елемената које треба додати према одредбама члана 53. Царинског закона, не може се одредити трансакцијска вредност према одредбама члана 52. Царинског закона. Као илустрација тога, на пример, накнада за коришћење ауторског права се плаћа на основу цене у продаји једног литра неког производа у Републици Србији, који је увезен на килограм, а после увоза претворен у раствор. Ако се накнада за коришћење ауторског права заснива делимично на увезеној роби, а делимично на другим факторима који немају никакве везе с увезеном робом (на пример када се увезена роба меша са домаћим састојцима и не може се више одвојено препознати, или кад се накнада за коришћење ауторског права не може разграничити од специјалних финансијских аранжмана између купца и продавца) не би било исправно извршити додавање за накнаду за коришћење ауторског права. Ако се износ ове накнаде за коришћење ауторског права заснива само на увезеној роби и може се лако измерити, могуће је извршити додавање на цену која је стварно плаћена или треба да се плати.

Прва колона

Друга колона

Одредбе ове уредбе на које се односе напомене

Напомене

Члан 104. став 1. тачка 5) ове уредбе

Сматра се да једно лице контролише друго, када је ово прво, правно или оперативно, у положају да ограничава или усмерава пословање другог лица.

Члан 111. ове уредбе

Чланом 111. ове уредбе прописани су различити начини утврђивања прихватљивости трансакцијске вредности.

Став 1. предвиђа да ће се, у случајевима када су купац и продавац повезани, испитати околности купопродаје, а трансакцијска вредност ће се прихватити као царинска вредност под условом да та повезаност није утицала на цену. Испитивање околности се неће вршити у свим случајевима у којима су купац и продавац међусобно повезани. Такво испитивање биће потребно само када постоји сумња у погледу прихватљивости цене. Ако царински орган нема никаквих сумњи у погледу прихватљивости цене, треба да је прихвати без тражења додатних података од декларанта. На пример, царински орган је можда већ раније испитао тај однос, или можда већ располаже детаљним подацима о купцу и продавцу и већ се уверио на основу таквих испитивања или података да њихова повезаност није утицала на цену.

Ако царински орган не може да прихвати трансакцијску вредност без даљег испитивања, треба да омогући декларанту да обезбеди детаљније податке који су потребни царинском органу да испита околности купопродаје. У том контексту царински орган мора да буде спреман да испита релевантне аспекте трансакције, укључујући начин на који купац и продавац организују своје трговинске односе и начин на који је постигнута цена о којој је реч, да би утврдио да ли је њихова повезаност утицала на цену. Ако може да се покаже да купац и продавац, иако су узајамно повезани у смислу члана 111. ове уредбе, купују и продају један од другог као да нису повезани, то би значило да њихов однос није утицао на цену. На пример, ако је цена одређена у складу са нормалном праксом одређивања цена у индустрији о којој је реч или начином на који продавац одређује цене за продају купцима с којима није повезан, то значи да њихова повезаност није утицала на цену. И још један пример: где се покаже да је цена довољна да обезбеди покриће трошкова и такву добит која је типична за укупну добит привредног субјекта остварену током типичног временског периода (на пример, на годишњој основи) у купопродаји робе исте врсте или групе, то значи да није било утицаја на цену.

Ставови 2–4. пружају могућност декларанту да покаже да је трансакцијска вредност приближно једнака једној од упоредних вредности, а коју је претходно прихватио царински орган и стога је прихватљива према одредбама члана 52. Царинског закона и члана 111. ове уредбе. Кад се задовољи критеријум из члана 111. ст. 2. и 3. ове уредбе, нема потребе да се испитује питање утицаја у складу са чланом 111. став 1. ове уредбе. Ако царински орган већ располаже подацима на основу којих се без даљих детаљних испитивања може уверити да је задовољен један од критеријума датих у члану 111. ст. 2. и 3. ове уредбе, онда нема разлога да захтева од увозника да покаже да се критеријум може задовољити. Израз „купаца и продаваца који нису међусобно повезаниˮ подразумева да купац ни у једном конкретном случају није повезан са продавцем.

Члан 111. ст. 2–4. ове уредбе

Приликом одређивања да ли је нека вредност „приближно једнака” некој другој вредности, треба узети у обзир низ фактора. Ти фактори обухватају природу увезене робе, природу саме индустрије, годишње доба у ком се роба увози, као и да ли је разлика у вредности од комерцијалног значаја. Пошто се ти фактори могу разликовати од случаја до случаја, било би немогуће применити јединствени стандард за сваки појединачни случај, као на пример фиксни проценат. На пример, мала разлика у вредности код једне врсте робе могла би да буде неприхватљива, док би велика разлика код неке друге врсте робе могла да буде прихватљива у одређивању да ли је трансакцијска вредност приближно једнака упоредним вредностима које служе као критеријуми дати у члану 111. ст. 2. и 3. ове уредбе.

Члан 106. став 2. ове уредбе

Као пример посредног плаћања могла би се навести ситуација у којој купац подмири део или у целини дуг продавца.

Члан 122. став 1.

ове уредбе

Неки примери разумнe флексибилности били би следећи:

Истоветна роба – захтев да истоветна роба треба да буде извезена у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује, може се флексибилно тумачити; истоветна увезена роба, произведена у другој земљи а не земљи извозници робе која се вреднује, могла би да послужи као основа за царинско вредновање; могу се користити и царинске вредности истоветнe увезене робе које су већ утврђене применом члана 56. став 3. тач. 3) и 4) Царинског закона.

Слична роба – захтев да слична роба треба да буде извезена у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује, може се флексибилно тумачити; слична увезена роба произведена у другој земљи а не земљи извозници робе која се вреднује могла би да послужи као основа за царинско вредновање; могу се користити и царинске вредности сличне увезене робе које су утврђене применом члана 56. став 3. тач. 3) и 4) Царинског закона.

Метод дедукције – захтев да се роба продаје у „истом стању у каквом је увезена” у члану 120. став 1. ове уредбе може се флексибилно тумачити; рок од „90 дана” из члана 120. став 2. ове уредбе може се флексибилно примењивати.