(Objavljen u "Sl. glasniku RS", br. 125 od 22. novembra 2004, 111/09)
Deo prvi
OPŠTE ODREDBE
Glava prva
OSNOVNE ODREDBE
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.
Član 2.
Stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.
Sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.
Član 3.
U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku.
Stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka. One se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se.
Sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
Član 4.
Sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Sud će isključiti javnost samo u slučajevima predviđenim zakonom.
Član 5.
Sud će svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke.
Samo kad je to ovim zakonom određeno sud je ovlašćen da odluči o zahtevu o kome protivnoj stranci nije bila pružena mogućnost da se izjasni.
Član 6.
U parničnom postupku u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo. Drugi jezici i pisma službeno se upotrebljavaju u skladu sa zakonom.
U sudovima na čijim područjima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi su i njihovi jezici i pisma, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da se služe svojim jezikom i pismom, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Član 7.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice.
Sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza.
Sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3) ili kad je to posebnim propisima predviđeno.
Izuzetno, sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano.
Član 8.
Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka.
Član 9.
Stranke su dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom.
Stranke, umešači i njihovi zastupnici su dužni da pred sudom govore istinu.
Sud je dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku.
Član 10.
Stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.
Sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
Član 11.
Stranke i sud će nastojati pre i u toku postupka da se građanskopravni sporovi rešavaju posredovanjem (medijacijom) ili na drugi miran način.
Član 12.
Kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.
Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.
Član 13.
U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
Član 14.
Ako za pojedine radnje nije zakonom određen oblik u kome se mogu preduzeti, stranke preduzimaju parnične radnje pismeno van ročišta ili usmeno na ročištu.
Glava druga
NADLEŽNOST I SASTAV SUDA
1. Zajedničke odredbe
Član 15.
Sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate.
Ako se u toku postupka promene okolnosti na kojima je zasnovana nadležnost suda, ili ako tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji je bio nadležan u vreme podizanja tužbe ostaje i dalje nadležan i ako bi usled ovih promena bio nadležan drugi sud iste vrste.
Član 16.
Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost.
Kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu.
Kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak.
Član 17.
Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost.
Ako je već održano pripremno ročište, ili ako ono nije održano pošto se tuženi na prvom ročištu za glavnu raspravu upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, viši sud prvog stepena ne može se ni po službenoj dužnosti ni povodom prigovora oglasiti stvarno nenadležnim za predmete iz nadležnosti nižeg suda prvog stepena iste vrste.
Protiv rešenja višeg suda prvog stepena kojim se oglasio stvarno nadležnim, kao i protiv rešenja kojim se taj sud oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio nižem sudu prvog stepena iste vrste, nije dozvoljena žalba.
Član 18.
Kad sudsko veće u toku postupka ili predsednik veća na pripremnom ročištu, po službenoj dužnosti ili povodom prigovora stranaka, utvrdi da se radi o sporu koji treba da sudi sudija pojedinac istog suda, postupak će se po pravnosnažnosti ovog rešenja nastaviti pred sudijom pojedincem, i to po mogućnosti pred predsednikom ovog veća kao sudijom pojedincem. Sudija pojedinac vezan je za pravnosnažnu odluku kojom mu se predmet ustupa u nadležnost.
U slučaju iz stava 1. ovog člana veće može, prema stanju postupka, odlučiti da predmet ne ustupi sudiji pojedincu, već da ono samo sprovede postupak. Protiv ove odluke veća nije dozvoljena žalba.
Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjivaće se i kad se u toku postupka pred većem promene okolnosti ili tužilac smanji tužbeni zahtev, tako da bi spor trebalo da sudi sudija pojedinac.
Ako je veće donelo odluku o sporu koji je trebalo da sudi sudija pojedinac, ova odluka ne može se pobijati zbog toga što odluku o sporu nije doneo sudija pojedinac.
Kad sudija pojedinac u toku postupka, po službenoj dužnosti ili povodom prigovora stranaka, nađe da je za suđenje nadležno veće istog suda, postupak će se nastaviti pred većem. Protiv ovog rešenja sudije pojedinca nije dozvoljena žalba.
Član 19.
Sud će rešenjem obustaviti parnični postupak ako do donošenja odluke o glavnoj stvari utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka.
Postupak će se po pravnosnažnosti rešenja nastaviti po pravilima vanparničnog postupka pred nadležnim sudom.
Član 20.
Sud se može povodom prigovora tuženog, oglasiti mesno nenadležnim ako je prigovor podnesen najdocnije na pripremnom ročištu ili, ako ono nije održano, do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročištu za glavnu raspravu.
Sud se može oglasi