Traženo: izjava o priznanju duga

Nađeno: 42 Prikazano: 42

(2) Ako je izjava o priznanju očinstva data matičaru koji nije nadležan, kao i ako je izjava data pred organom starateljstva ili sudom, organ pred kojim je priznato očinstvo dužan je da bez odlaganja zapisnik ili ispravu koja sadrži izjavu o priznanju očinstva dostavi matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete.

(1) Kada primi izjavu o priznanju očinstva, matičar je dužan da pozove majku i dete, odnosno majku ili dete, odnosno staratelja deteta, da u roku od 30 dana daju izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva.

Ako majka i dete, odnosno majka ili dete, odnosno staratelj deteta, u roku od 30 dana od dana prijema poziva iz člana 306. stav 1. ovog zakona ne daju nikakvu izjavu ili izjave da odbijaju davanje saglasnosti sa priznanjem očinstva, matičar je dužan da muškarca koji je priznao očinstvo pouči o njegovom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.

(2) Ako majka imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, matičar je dužan da pozove tog muškarca da u roku od 30 dana da izjavu o priznanju očinstva.

Izjava o priznanju očinstva daje se na zapisnik matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete u skladu sa zakonom koji uređuje opšti upravni postupak. Izjava o priznanju očinstva može se dati i matičaru koji nije nadležan za upis u matičnu knjigu rođenih, odnosno pred organom starateljstva ili sudom, koji su dužni da bez odlaganja zapisnik ili ispravu koja sadrži izjavu o priznanju očinstva dostave matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete.

Ako podnosilac prijave blagovremeno izjavi da nije saglasan sa tekstom patentnih zahteva koji Zavod namerava da usvoji, dužan je da navede razloge zbog kojih ga ne prihvata ili da dostavi tekst izmenjenih patentnih zahteva. Ako Zavod prihvati navedene razloge, odnosno tekst patentnih zahteva koji je podnosilac prijave izmenio, donosi rešenje o priznanju patenta. Ako Zavod ne prihvati tekst izmenjenih patentnih zahteva, odnosno primedbe podnosioca prijave, obaveštava podnosioca prijave da će doneti rešenje o odbijanju zahteva za priznanje patenta i ostavlja mu primereni rok da se o tome izjasni.

Ako pronalazač ne želi da njegovo ime bude navedeno u zahtevu za priznanje patenta, kao ni u drugim ispravama predviđenim ovim zakonom, podnosilac prijave je dužan da, najkasnije u roku od tri meseca od datuma podnošenja prijave, dostavi nadležnom organu pisanu izjavu pronalazača o tome.

Ako podnosilac prijave izjavi da nije saglasan sa tekstom patentnih zahteva koje nadležni organ namerava da usvoji, dužan je da navede razloge zbog kojih ih ne prihvata i da dostavi tekst izmenjenih patentnih zahteva. Ako nadležni organ prihvati navedene razloge, odnosno tekst izmenjenih patentnih zahteva, donosi rešenje o priznanju patenta. Ako nadležni organ ne prihvati navedene razloge, odnosno tekst izmenjenih patentnih zahteva, o tome će, uz navođenje razloga, obavestiti podnosioca prijave, te donosi rešenje o priznanju patenta prema konačnom tekstu patentnih zahteva koji je dostavljen na saglasnost.

Tamo gde se donošenje odluka u pogledu priznavanja nalazi u nadležnosti konstitutivnih delova članica, članica je dužna da jednom od depozitara uputi kratku izjavu o svojim konstitutivnim delovima ili strukturi u vreme potpisivanja Konvencije ili pri deponovanju instrumenata ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupa ovoj konvenciji, ili u bilo koje drugo vreme nakon toga. U takvim slučajevima, nadležni organi konstitutivnih delova članica koji budu tako određeni preduzeće neophodne mere kako bi obezbedili primenu odredaba ove konvencije na svojoj teritoriji.

Pravno dejstvo akceptnog naloga ogleda se u sledećem: stavljajući na ispravu klauzulu o akceptu, dužnik jednostranom izjavom volje neopozivo priznaje postojanje svoje obaveze u onom iznosu koji je u ispravi naznačen.

Izjava o priznanju činjenice da postoji tužiočevo potraživanje uz izjavu o materijalnoj nemogućnosti za vraćanje duga nije osnov za donošenje presude na osnovu priznanja.

Prema odredbi člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, priznanje duga može se učiniti poveriocu i usmenom izjavom u vreme dok teče rok zastare.

Tuženi je svojom izjavom ZOP odnosno prijavom navedenog dugovanja po računu 400/97 od 28. 3. 1997. godine izvršenom dana 30. 9. 2000. godine, a radi realizacije multilateralne kompenzacije, izvršio pismeno priznanje obaveze koja je u tom trenutku već bila zastarela, s obzirom da je istekao trogodišnji rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, od trenutka dospela obaveze.

Članom 387. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, a priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovakve izjave predstavljaju priznanje duga u smislu čl. 387. Zakona o obligacionim odnosima, iz čega sledi da je nakon svakog podnetog zahteva tužilaca za naknadu štete došlo do prekida zastarevanja, te da potraživanje tužilaca nije zastarelo.

Vrhovni sud nalazi da je izneto stanovište nižestepenih sudova pravno neutemeljeno. Odlučna činjenica o učinjenom odricanju od zastarelosti potvrđuje se postojanjem ili nepostojanjem pismene izjave o priznanju duga. To je izričito propisano odredbom člana 366. stav 1. ZOO. Zato svaka pismena izjava o priznanju duga učinjena od strane zakonskog zastupnika dužnika ili njegovog ovlašćenog punomoćnika, kao i punomoćnika po zaposlenju ima pravni učinak izjave o odricanju od zastarelosti. Pri tome, nebitno je da li je takvo priznanje naslovljeno kao izjava o odricanju od zastarelosti ili je to učinjeno posredstvom overe i potpisa izvoda otvorenih stavki. Bitno je samo da se tom pismenom izjavom nesumnjivo potvrđuje postojanje iznosa neizmirenog duga od strane dužnika prema poveriocu. Stoga je pravno irelevantno i da li je izvod otvorenih stavki kojim dužnik potvrđuje svoje dugovanje prema poveriocu potpisan i overen i od strane ovlašćenog lica poverioca.

Međutim, kada dužnik prizna zastareli glavni dug odnosno kada dužnik ispuni zastareli glavni dug, ne može se smatrati da je priznanjem odnosno isplatom zastarelog glavnog duga dužnik priznao i zastarelu zateznu kamatu. Izjava o priznanju zastarelog duga mora biti izričita i jasna, što znači da bi se smatralo da je dužnik pored glavnog duga priznao i zastarelu zateznu kamatu to u samoj izjavi o priznanju mora biti izričito navedeno.

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu Ik. 44/02 od 3.2.2003. godine okrivljeni Ć.B., bivši direktor ovde tužioca, oglašen je krivim što je u periodu 14.7.1997. godine do kraja 1999. godine. kao direktor AD "M-h" iz Zrenjanina nesavesno postupao u pogledu poslovanja prilikom korišćenja i staranja o imovini preduzeća, tako što je pored ostalog, propustio da izjavi prigovor na rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave poverioca - tuženog pa je time preduzeću kao dužniku priznao potraživanje u iznosu od 185.250,00 dinara a po osnovu isporuke i prodaje jestivog ulja, čime je učinio krivično delo nesavestan rad u privrednim poslovima iz člana 136. stav 1. KZ Republike Srbije pa mu je izrečena osuda od osam meseci uslovno na tri godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je sada pok. R. j. stekla pravo vlasništva na predmetnom stanu, bez obzira što ugovor o otkupu stana nije sačinjen u pismenoj formi (nije potpisan niti su potpisi overeni kod nadležnog suda) je prema stanovištu nižestepenih sudova objektivna okolnost - smrt nosioca stanarskog prava, ne može i ne sme biti smetnja realizaciji pravnog posla manifestovanog kroz prihvatanje ponude za otkup stana i uplate otkupne cene stana, pogotovo što je opšte poznato da su zakupci stanova iz fonda tužene više meseci čekali na potpisivanje ugovora o otkupu stana nakon uplate otkupne cene. Shodno iznetom pravnom stanovištu nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je sada pok. R. j. čiji je tužilja pravni sledbenik, vlasnik spornog stana što je tužena dužna priznati i dozvoliti da se tužilja uknjiži kod nadležnog zemljišno-knjižnog suda bez posebne izjave tuženog.

Prekid zastarelosti potraživanja Kada dužnik uputi poveriocu predlog sporazuma da plati dug po pravnosnažnoj presudi, onda se pomenuti predlog ima smatrati izjavom o priznanju duga, pa shodno članu 387. ZOO je došlo do prekida roka zastarelosti

Shodno tome, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da shodno članu 379. ZOO potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom zastareva za 10 godina, a u tom roku je podnet predlog za izvršenje i predlog poveriocu za plaćanje duga. Pomenuti predlog se ima smatrati izjavom o priznanju duga, pa je time nastupio prekid roka zastarelosti shodno članu387. ZOO.

Revidenti su u pravu kada navode da su nižestepeni sudovi restriktivno tumačili odredbe člana 387. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) i na taj način onemogućili tužioca da namiri svoje nesporno potraživanje prema tuženom, a za isporuku preostale količine predmetnih šina unapred plaćenih avansom koji je za račun tužioca tuženom uplatio umešač, kao jemac. Članom 387. st. 1. i 2. ZOO propisano je da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug i da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Iz ove odredbe proizlazi da priznanje duga kao razlog za prekid zastarevanja predstavlja pismenu ili usmenu izjavu ili radnju dužnika kojom on poveriocu priznaje dug, ili neka konkludentna radnja iz koje se bez sumnje može zaključiti da dužnik time manifestuje svoju volju da priznaje dug. Dakle, za priznanje duga dovoljno je svako ponašanje dužnika koje prema načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, predstavlja potvrdu dužni

Revidenti su u pravu kada navode da su nižestepeni sudovi restriktivno tumačili odredbe člana 387. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) i na taj način onemogućili tužioca da namiri svoje nesporno potraživanje prema tuženom, a za isporuku preostale količine predmetnih šina unapred plaćenih avansom koji je za račun tužioca tuženom uplatio umešač, kao jemac. Članom 387. st. 1. i 2. ZOO propisano je da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug i da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Iz ove odredbe proizlazi da priznanje duga kao razlog za prekid zastarevanja predstavlja pismenu ili usmenu izjavu ili radnju dužnika kojom on poveriocu priznaje dug, ili neka konkludentna radnja iz koje se bez sumnje može zaključiti da dužnik time manifestuje svoju volju da priznaje dug. Dakle, za priznanje duga dovoljno je svako ponašanje dužnika koje prema načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, predstavlja potvrdu dužni

sa prvim redom prvenstva u naplati. Na osnovu ugovora o zajmu overenog kod Prvog opštinskog suda u B . i hipotekarne izjave overene kod Prvog opštinskog suda u B , Četvrti opštinski sud u B . doneo je dana 20.6.2001. godine pod brojem Dn. 2278/01 rešenje kojim se dozvoljava uknjižba založnog prava na nepokretnosti D .S. i to na stanu br. 3, jednosobnom, u zgradi br. 17 u ulici S.M, sagrađenog na zemljištu društvene svojine k. p. 1490/60, radi obezbeđenja zajma u iznosu od 700.000,00 dinara, sa rokom vraćanja do 6.11.2001. godine i to u iznosima i sa zateznom kamatom označenim u izreci ovog rešenja. Sud je dozvolio uknjižbu založnog prava na navedenoj nepokretnosti prvooznačenog tuženog obzirom da je u momentu uknjižbe tereta hipotekarni dužnik bio vlasnik te nepokretnosti. Hipotekarni dužnik nije vratio tužiocu primljeni iznos novca po osnovu ugovora o zajmu. Prvostepenom presudom sud je usvojio tužbeni zahtev G .S. i utvrdio da je ona isključivi vlasnik predmetne nekretnine što je D .S. dužan da prizna i trpi. Na osnov

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev. Pri tom je drugostepeni sud pravilno pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima, koje ukazuju da je pravni odnos između tužioca i tuženog u potpunosti sadržao elemente ugovora o zajmu iz člana 562. stav 1. ZOO. Navedenim odredbama ZOO predviđeno je da zajmoprimac, ovde tuženi, dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, zajmodavcu, ovde tužiocu. Kod činjenice da je u pismenoj izjavi, koju je tuženi lično potpisao, tačno navedena visina duga prema tužiocu, da su navedeni osnovi tog potraživanja, sa datumom dospeća, nesumljivo je da je data pismena izjava o priznanju duga punovažna i razumljiva. Nadalje, proizilazi da dug tuženog prema tužiocu postoji, pa kako ga on tužiocu nije vratio, to je u obavezi da to i učini. Kako se radi o novčanom potraživanju sa čijim ispunjenjem je dužnik, ovde tuženi, pao u docnju, to poveriocu, ovde tužiocu pripada i kamata, kak

Izjava o priznanju duga mora imati osnov. Ako osnov ne postoji u izjavi o priznanju duga, takva izjava je ništava.

Priznanje duga je neformalna izjava dužnika upućena poveriocu, kojom potvrđuje da duguje ispunjenje određene obaveze. Relevantno je samo slobodno, ozbiljno, jasno, određeno i bezuslovno priznanje duga. Izjava o priznanju, shodno načelu konzensualizma, može biti izvršena rečima (pismeno ili usmeno), ili konkludentnim radnjama (član 28. Zakona o obligacionim odnosima dalje: ZOO), kao što je davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja i sl. Za priznanje duga nužno je i dovoljno samo priznanje osnova. Ako je dužnik, pored osnova, izjavio da priznaje dug u određenoj visini, priznanje proizvodi dejstvo u pogledu navedene visine.

Izjava o priznanju duga je pravni posao, a prema članu 25. stav 3. ZOO, odredbe tog zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove. Shodno tome, i izjava o priznanju duga mora imati osnov. Ako osnov ne postoji u izjavi o priznanju duga, takva izjava je ništava (čl. 51. i 52. ZOO).

Pravni interes za izjavljivanje žalbe poverilaca ne može proizilaziti iz činjenice da o njihovom ukupno prijavljenom potraživanju likvidaciono veće nije donelo odluku pobijanim rešenjem. Prema članu 124. stav 1. ZPPSL prijavljena potraživanja ispituje stečajno veće na ročištu za ispitivanje potraživanja, a prema članu 125. stav 1. istog zakona stečajni upravnik je dužan da se o svakom prijavljenom potraživanju određeno izjasni priznajući isto ili osporavajući ga. Nema smetnje da se u toku postupka stečaja odnosno likvidacije održi više ročišta za ispitivanje potraživanja, da se upravnik o prijavljenim potraživanjima izjašnjava sukcesivno i da likvidaciono veće saglasno izjašnjenju donosi više rešenja o ispitanim potraživanjima, smatrajući utvrđenim ona koja priznaje upravnik, a ne ospori ni jedan poverilac prisutan na ročištu za ispitivanje potraživanja odnosno smatrajući osporenim ona koja je osporio neki od njih.

Pravni interes za izjavljivanje žalbe poverilaca ne može proizilaziti iz činjenice da o njihovom ukupno prijavljenom potraživanju likvidaciono veće nije donelo odluku pobijanim rešenjem. Prema članu 124. stav 1. ZPPSL prijavljena potraživanja ispituje stečajno veće na ročištu za ispitivanje potraživanja, a prema članu 125. stav 1. ZPPSL stečajni upravnik je dužan da se o svakom prijavljenom potraživanju određeno izjasni priznajući isto ili osporavajući ga. Nema smetnje da se u toku postupka stečaja odnosno likvidacije održi više ročišta za ispitivanje potraživanja, da se upravnik o prijavljenim potraživanjima izjašnjava sukcesivno i da likvidaciono veće saglasno izjašnjenju donosi više rešenja o ispitanim potraživanjima, smatrajući utvrđenim ona koja priznaje upravnik, a ne ospori ni jedan poverilac prisutan na ročištu za ispitivanje potraživanja odnosno smatrajući osporenim ona koja je osporio neki od njih.

tuženih pomagao njemu i njegovom bratu M, koji su bez ikakvih sredstava izbjegli iz BiH, a što je utvrđeno brojnim dokazima. Stoji činjenica da je pravni prethodnik tuženih tri dana prije smrti u Vojnoj bolnici u Meljinama zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiocem i da je u tom ugovoru priznao da mu je tužilac do zaključenja ugovora pozajmio 60.000 DM, a da tužilac svoj dug može naplatiti nakon njegove smrti iz njegove ostavštine. Međutim, taj ugovor je kao nezakonit poništen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Podgorici P. br. 6720/99 od 27.12.1999. godine, pa se ni navedena izjava pravnog prethodnika tuženih ne može tumačiti mimo konteksta tog ugovora, niti može imati samostalno pravno dejstvo, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Nadalje, tačno je da su tuženi zakonski naslednici pok.R.P. i da oni solidarno odgovaraju za dugove svog pravnog prethodnika. Međutim, tuženi može biti i samo jedan od naslednika, jer su oni solidarni dužnici i nemaju karakter nužnih suparničara, pa stoga nije osnov

Navedena procedura u potpunosti se ima primeniti i na slučaj kada je o potraživanju poverioca odlučeno prvostepenom presudom (u vreme pre otvaranja stečaja), protiv koje je izjavljena žalba, o kojoj nije odlučeno. Nema uslova za nastavak postupka ako poverilac potraživanje nije prijavio, a od izjašnjenja upravnika i drugih poverilaca zavisiće i da li će postojati pravni interes za nastavak žalbenog postupka. Naime, ako potraživanje bude priznato, takvog interesa neće biti. Pravni interes za nastavak žalbenog postupka imaće samo onaj poverilac čije je potraživanje osporeno. Nužnost osporavanja potraživanja u stečaju, kao pretpostavka nastavka žalbenog postupka po žalbi stečajnog dužnika nije u koliziji sa činjenicom da je ono osporeno samim izjavljivanjem žalbe. Ovo zato što je žalba izjavljena pre otvaranja stečaja i pre stupanja na dužnost stečajnog upravnika koji se sada o prijavljenom potraživanju izjašnjava. Sve ovo se odnosi i na postupak likvidacije.

Potraživanje iz prinudnog poravnanja zastareva za deset godina, jer je rešenje o odobrenju prinudnog poravnanja sudska odluka i izvršna isprava, pa se primenjuje poseban, duži rok zastarelosti koji važi za potraživanja utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, a prekid zastarevanja takvog potraživanja može biti izvršen izjavom statutarnog zastupnika dužnika o priznanju duga, odnosno potpisivanjem zapisnika o sravnjenju poslovnih knjiga.

Međutim, prvostepeni sud je takođe pravilno našao da je potpisivanjem zapisnika o sravnjenju poslovnih knjiga od 21.06.2001. godine nastupio prekid zastarelosti, s obzirom da i po oceni drugostepenog suda sporni zapisnik ima karakter izjave o priznanju duga.

Naime, kako je saglasnost na sporni zapisnik dao B. V. v.d. direktora pravnog prethodnika tuženog, to je prvostepeni sud pravilno našao da zapisnik o sravnjenju poslovnih knjiga (istim konstatovano da glavni dug pravnog prethodnika tuženog prema tužiocu iznosi 739.794,13 dinara na dan 31.10.1995. godine) ima karakter izjave o priznanju duga, pa je potpisivanjem istog dana 21.06.2001. godine došlo do prekida zastarelosti a na osnovu člana 387. stav 1. ZOO. Kako je u konkretnoj pravnoj stvari prvostepeni sud pravilno utvrdio da je potpisivanjem zapisnika dana 21.06.2001. godine nastupio prekid zastarelosti utuženog potraživanja, to na osnovu odredbe člana 392. stav 2. ZOO zastarevanje iznova počinje teći od navedenog datuma (21.06.2001. godine) i kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta dana 28.07.2008. godine (što je utvrđeno iz prijemnog pečata suda), to je pravilan zaključak prvostepenog suda daje potraživanje tužioca iz prinudnog poravnanja u iznosu od 739.794,13 dinara nije zastarelo, tj. da nije protekao rok iz čl

Naime, prema članu 379. stav 1. ZOO sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Dakle, zakon za ova potraživanja, pa i za potraživanje koje je predmet spora, a koje je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u B. <lat>III<d> PP br. 1/95 od 11.10.1995. o odobrenju zaključenog prinudnog poravnanja, propisuje samo poseban, duži rok zastarelosti od deset godina, ali ne sadrži odredbu koja bi isključivala mogućnost prekida zastarelosti takvog potraživanja izjavom o priznanju duga, koja je data u konkretnom slučaju od strane statutarnog zastupnika tuženog, U smislu člana 387. stav 1. 300.

295/02 na iznos od 6.557.118,00 EUR na ime isporučenog železa i to 25.220 kg fi 10. Tuženi je robu primio, istu nije reklamirao niti je reklamirao ispostavljeni račun. Izvodom otvorenih stavki od 31.12.2002. godine konstatuje se dug po računu br. 295/02 od 2.10.2002. godine u iznosu od 6.113,90 evra ili 366.839,04 dinara. Ovaj izvod je uredno potpisan i overen pečatima stranaka u sporu. Tuženi nije platio tužiocu dug konstatovan u pomenutom izvodu otvorenih stavki od 31.12.2002. godine. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan. Prvostepeni sud nije dao jasne razloge o bitnim činjenicama da li je izvodom otvorenih stavki od 31.12.2002. godine prekinut tok roka zastarelosti, odnosno da li je izvodom otvorenih stavki koji su overile i potpisale obe stranke data izjava o priznanju duga kojom se prekida tok roka zastarelosti potraživanja. Prvostepeni sud pogrešno zaključuje da izvod otvorenih stavki ne prekida tok roka zastarelosti potraživanja, te da je potraživanj

e tužioca po računu br. 295/02 u iznosu od 6.557.118,00 evra, zastarelo jer je protekao trogodišnji rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije osporio da tužiocu nije isplatio taj dug. Pravilno je stanovište prvostepenog suda da se priznanjem duga prekida zastarelost samo ako je izjava kojom se dug priznaje jasna, određena i bezuslovna i ako je potpisana od stane ovlašćenih lica.

Međutim, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju izvod otvorenih stavki od 31.12.2002. godine, ne može tretirati kao priznanje duga u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, da ne sadrži sve potrebne elemente, te da potpisivanjem istog nije došlo do prekida zastarevanja.   Izvod otvorenih stavki od 31.12.2002. godine sadrži sve potrebne elemente: tuženi tokom postupka nije osporio da je ovlašćeno lice tuženog potpisalo izvod i time priznalo dug po spornom računu u navedenom iznosu koji je precizno naveden, već je od strane tuženog osporena samo visina kamate. Na spornu okolnost visine utuženog potraživanja prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem, ali se iz obrazloženja prvostepene presude ne može utvrditi bitna činjenica zašto prvostepeni sud izvod otvorenih stavki ne tretira kao izjavu o priznanju, kojom se prekida tok roka zastarelosti potraživanja. Takođe, prvostepeni sud treba da ima u vidu i da tuženi nije blagovremeno reklamirao utuženi račun i isporučenu robu, a

to je kod ugovora u privredi trebalo da uradi bez odlaganja. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja. Prvostepeni sud će ponovo ispitati da li izvod otvorenih stavki od 31.12.2002. godine koji je overen i potpisan od strane ovlašćenih lica tuženog i čija sadržina nije sporna, ima karakter izjave o priznanju duga kojom se prekida tok roka zastarelosti potraživanja, pa će doneti odluku o prigovoru zastarelosti. Ponovnom ocenom činjeničnih navoda stranaka izvedenih i predloženih dokaza, prvostepeni sud će dati jasne razloge da li je osnovan tužbeni zahtev, odnosno izvešće dokaze koje su stranke predložile radi utvrđenja spornih činjenica. Pošto postupi po iznetom, prvostepeni sud će uz pravilnu primenu materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja, doneti zakonitu i pravilnu odluku o glavnoj stvari i troškovima postupka.

Sud je vezan priznanjem tužbenog zahteva bez obzira na okolnost što bi na osnovu istih činjenica bio drugog uverenja o osnovanosti tužbenog zahteva. Nakon izjave o priznanju sud je dužan da obustavi svako dalje raspravljanje o spornoj stvari. Presuda na osnovu priznanja proizvodi dejstvo kao i svaka meritorna sudska odluka, pa za njeno donošenje moraju da se ispune svi drugi procesni uslovi koji se tiču donošenja presude. Presuda na osnovu priznanja je konačna meritorna presuda i kada je sud obrazlaže, ne iznosi utvrđeno činjenično stanje, već samo razloge koje opravdavaju donošenje ovakve presude. Presuda na osnovu priznanja ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, niti zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Priznanje tužbenog zahteva može biti potpuno ili delimično. Sud je vezan priznanjem tužbenog zahteva bez obzira na okolnost što bi na osnovu istih činjenica bio drugog uverenja o osnovanosti tužbenog zahteva. Prvostepeni sud je dužan i u obavezi je da po službenoj dužnosti donese presudu na osnovu priznanja. Nakon izjave o priznanju sud je dužan da obustavi svako dalje raspravljanje o spornoj stvari i stranke ovim parničnim radnjama disponiraju samim tužbenim zahtevima.