ZAKON

O OSNOVNIM SVOJINSKO-PRAVNIM ODNOSIMA

(Objavljen u "Sl. listu SFRJ", br. 6 od 8. februara 1980. godine, 36/90, 53/91)

GlavaI

OSNOVNA NAČELA

Član 1.

Građani, udruženja građana i druga građanska pravna lica mogu biti nosioci prava svojine u skladu sa ustavom i zakonom.
Strana fizička i pravna lica mogu biti nosioci prava svojine pod uslovima propisanim Ustavom SFRJ i saveznim zakonom.

Član 2.

Pravo svojine može postojati na pokretnim i nepokretnim stvarima.

Član 3.

Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da se njome koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom.
Svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica.

Član 4.

Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari, kao i u skladu sa javnim interesom određenim zakonom, a za strana fizička i pravna lica - ovim zakonom.
Zabranjeno je vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato.

Član 5.

Vlasnik nepokretnosti dužan je da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.
Bez posebnog pravnog osnova zabranjeno je vršenje smetnji iz stava 1. ovog člana posebnim uređajima.

Član 6.

Na stvari na kojoj postoji pravo svojine može se zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom, a za strana fizička i pravna lica - ovim zakonom.
Zabranjeno je vršenje prava iz stava 1. ovog člana protivno cilju zbog koga su zakonom ustanovljena ili priznata.

Član 7.

Sticanje, zaštita i prestanak prava svojine, prava službenosti, prava stvarnog tereta i prava zaloge uređuju se zakonom, a za strana fizička i pravna lica - ovim zakonom.

Član 8.

Pravo svojine se može oduzeti ili ograničiti, u skladu sa ustavom, samo pod uslovima propisanim zakonom, a za strana fizička i pravna lica - saveznim zakonom.

GlavaII

PRAVO SVOJINE

Nosioci i predmet prava svojine

Član 9.

Građani, udruženja građana i druge građanske pravne osobe imaju pravo vlasništva na stambene zgrade i stanove, poslovne zgrede i poslovne prostorije i sredstva rada.

Član 10.

Građanin može, pod uslovima određenim zakonom, imati pravo svojine na poljoprivredno i drugo zemljište, šume i šumsko zemljište, poslovne zgrade i poslovne prostorije.

Član 11.

(Brisan)

Član 12.

Kad je zgrada na kojoj postoji pravo svojine izgrađena, u skladu sa zakonom, na zemljištu u društvenoj svojini, vlasnik zgrade ima pravo vlasništvo zemljišta na kome je zgrada izgrađena i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade dok ona postoji.
Pravo vlasništva na zemljištu iz stavka 1. ovoga članka može se prenositi samo s prijenosom prava vlasništva na zgradu.

Član 13.

Više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo).
Ako suvlasnički delovi nisu određeni, pretpostavlja se da su jednaki.

Član 14.

Suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika.
Suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika.
U slučaju prodaje suvlasničkog dela, ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine samo ako je to određeno zakonom.

Član 15.

Suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju.
Za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarju potrebna je saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari.
Ako se u slučajevima iz stava 2. ovog člana ne postigne saglasnost, a preduzimanje poslova je neophodno za redovno održavanje stvari, o tome odlučuje sud.
Za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenja cele stvari, promena namene stvari, izdavanja cele stvari u zakup, zasnivanja hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna je saglasnost svih suvlasnika.
Suvlasnici mogu poveriti upravljanje stvarju jednom ili nekolicini suvlasnika ili trećem licu.
Troškove korišćenja, upravljanja i održavanja stvari, i ostale terete koji se odnose na celu stvar, snose suvlasnici srazmerno veličini svojih delova.

Član 16.

Suvlasnik ima pravo da u svako doba zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drukčije određeno.
Pravo iz stava 1. ovog člana ne zastareva.
Ništav je ugovor kojim se suvlasnik trajno odriče prava na deobu stvari.
Suvlasnici sporazumno određuju način deobe stvari, a u slučaju da se ne može postići sporazum, odlučuje sud.
Sud će odlučiti da se deoba izvrši prodajom stvari ako je fizička deoba nemoguća ili je moguća samo uz znatno smanjenje vrednosti stvari.
Suvlasniku kome je deobom pripala stvar ili deo stvari ostali suvlasnici jamče za pravne i fizičke nedostatke stvari u granicama vrednosti svojih suvlasničkih delova.
Pravo iz stava 6. ovog člana gasi se protekom tri godine od deobe stvari.

Član 17.

U slučajevima i pod uslovima određenim zakonom susvojina postoji i na nepodeljenoj stvari čiji je deo u društvenoj svojini a na delu postoji pravo svojine.

Član 18.

U slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo zajedničke svojine.
Zajednička svojina je svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni.

Član 19.

U slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo svojine na stan i poslovnu prostoriju kao posebnom delu zgrade.

2. Sticanje prava svojine

Član 20.

Pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem.
Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

Član 21.

Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.

Član 22.

Lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar.
Pravo svojine na novu stvar pripada vlasniku od čijeg je materijala tu stvar, na osnovu pravnog posla, izradilo drugo lice.
Ako je neko od tuđeg materijala svojim radom izradio novu stvar, ona pripada njemu ako je savestan i ako je vrednost rada veća od vrednosti materijala, a ako su vrednosti jednake - nastaje susvojina.

Član 23.

Kad su stvari koje pripadaju raznim vlasnicima tako spojene ili pomešane da se više ne mogu razdvojiti bez znatne štete ili bez nesrazmernih troškova, na novoj stvari nastaje pravo susvojine u korist dotadašnjih vlasnika, i to srazmerno vrednosti koju su pojedine stvari imale u trenutku spajanja ili mešanja.
Ako je neko od vlasnika bio nesavestan, savestan vlasnik može zahtevati, u roku od godinu dana od dana spajanja ili mešanja stvari, da mu cela stvar pripadne u svojinu ili da cela stvar pripadne nesavesnom vlasniku i da mu ovaj naknadi vrednost njegove stvari.
Ako od dveju spojenih ili pomešanih stvari jedna ima neznatnu vrednost u odnosu na drugu, vlasnik druge stvari stiče pravo svojine na novu stvar uz obavezu da licu koje je time izgubilo pravo svojine na stvar naknadi njenu vrednost.

Član 24.

Lice koje može biti nosilac prava svojine, a koje izgradi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti je moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio.
U slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke.

Član 25.

Ako je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu ili ako to nije znao, a vlasnik se tome odmah usprotivio, vlasnik zemljišta može tražiti da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat ili da graditelj poruši građevinski objekat i vrati zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta.
Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, sud može odlučiti da se izgrađeni građevinski objekat ne poruši ako rušenje građevinskog objekta, s obzirom na okolnosti slučaja a posebno na vrednost objekta, imovinske prilike vlasnika zemljišta i graditelja, kao i njihovo ponašanje u toku izgradnje, ne bi bilo u javnom interesu.
U slučajevima iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo i na naknadu štete.
Ako vlasnik zemljišta