ZAKON

O UPRAVNIM SPOROVIMA

(Objavljeno u "Sl. list SFRJ", br. 4 od 14 januara 1977)

I. OSNOVNE ODREDBE

Član 1.

Radi obezbeđenja sudske zaštite prava građana, organizacija udruženog rada i drugih samoupravnih organizacija i zajednica i društveno-političkih zajednica kao i radi obezbeđenja zakonitosti, sudovi u upravnim sporovima odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi organizacije udruženog rada ili druge samoupravne organizacije ili zajednice u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju o Pravima i obavezama u pojedinačnim upravnim stvarima.

Član 2.

Pravo pokretanja upravnog spora ima pojedinac ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno kakvo pravo ili neposredni lični interes zasnovan na zakonu.
Državni organ, organizacija, poslovna jedinica organizacije udruženog rada, naselje i sl. ili grupa lica, iako nemaju svojstvo pravnog lica, mogu pokrenuti upravni spor ako mogu biti nosioci prava i obaveza o kojima se rešavalo u upravnom postupku.
Kad je organ društveno-političke zajednica ili organizacije rešavao u prvom stepenu u određenoj upravnoj stvari, a po žalbi protiv takvog akta je rešavao organ druge društveno-političke zajednice, odnosno organizacije, upravni spor protiv drugostepenog akta može pokrenuti i zajednica, odnosno organizacija čiji je organ rešavao u prvom stepenu, ako smatra da je drugostepenim aktom povređeno njeno samoupravno pravo.
Ako je upravnim aktom povređen zakon u korist pojedinca ili organizacije udruženog rada ili druge samoupravne organizacije ili zajednice, upravni spor može pokrenuti nadležni javni tužilac ili drugi zakonom ovlašćeni organ. Radi toga svi državni organi, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice dužni su da o takvim aktima, kad za njih saznaju, obaveste nadležnog javnog tužioca ili drugi zakonom ovlašćeni organ.
Upravni spor može pokrenuti i javni pravobranilac kad je upravnim aktom povređen zakon na štetu društveno-političke zajednice, odnosno ustanove koju on po zakonu zastupa.
Nadležni društveni pravobranilac samoupravljanja može pokrenuti upravni spor ako su upravnim aktom povređena samoupravna prava radnih ljudi ili društvena svojina.

Član 3.

Upravne sporove rešavaju sudovi u republikama, odnosno autonomnim pokrajinama, Vrhovni vojni i Savezni sud.
U upravnim sporovima sudovi odlučuju u većima sastavljenim od trojice sudija, ako zakonom nije određeno da o nekom pravnom sredstvu protiv odluka donesenih u upravnom sporu odlučuje sud u širem sastavu.

Član 4.

Presude sudova donesene u upravnim sporovima obavezne su.

Član 5.

Pod organom u smislu ovog zakona, podrazumevaju se državni organi, kao i organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice kad u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.

II. UPRAVNI SPOR

Član 6.

Upravni spor može se voditi samo protiv upravnog akta.
Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste akt kojim državni organ, organizacija udruženog rada ili druga samoupravna organizacija ili zajednica, u vršenju javnih ovlašćenja, rešava o izvesnom pravu ili obavezi određenog pojedinca ili organizacije u kakvoj upravnoj stvari.

Član 7.

Upravni spor može se pokrenuti protiv upravnog akta koji je donesen u drugom stepenu.
Upravni spor može se pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nema mesta žalbi u upravnom postupku.

Član 8.

Upravni spor može se pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.

Član 9.

Upravni spor se ne može voditi:
1) protiv akata donesenih u stvarima u kojima je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora;
2) protiv akata donesenih u stvarima o kojima se po izričitoj odredbi zakona ne može voditi upravni spor;
3) u stvarima o kojima neposredno na osnovu ustavnih ovlašćenja odlučuje Skupština SFRJ ili Predsednik Republike, odnosno Predsedništvo SFRJ ili odgovarajući organ republika i autonomnih pokrajina.
U stvarima iz tačke 2, stava 1. ovog člana može se voditi upravni spor kad je organ pri donošenju upravnog akta prekoračio granice nadležnosti.

Član 10.

Upravni akt može se pobijati:
1) što u aktu nije nikako ili nije pravilno primenjen zakon, propis zasnovan na zakonu ili drugi zakonito donesen propis ili samoupravni opšti akt;
2) što je akt donesen od strane nenadležnog organa;
3) što se u postupku koji je aktu prethodio nije postupilo po pravilima postupka, a naročito što činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, ili što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja.
Nema nepravilne primene propisa kad je nadležni organ rešavao po slobodnoj oceni na osnovu i u granicama ovlašćenja koje mu je dato pravnim propisima, u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato.

Član 11.

U upravnom sporu može se tražiti i povraćaj oduzetih stvari kao i naknada štete koja je tužiocu nanesena izvršenjem akta koji se osporava.

Član 12.

Tužilac u upravnom sporu može biti pojedinac, pravno lice, organizacija, grupa lica, naselje i sl., koji smatra da mu je upravnim aktom povređeno kakvo pravo ili neposredni lični interes zasnovan na zakonu.

Član 13.

Tužilac u upravnom sporu može biti i sindikalna organizacija ako smatra da je upravnim aktom povređeno pravo ili neposredan na zakonu zasnovan interes radne zajednice kao celine ili njenog dela.

Član 14.

Kad je pojedincu koji je učlanjen u nekoj društvenoj organizaciji koja prema svojim pravilima ima zadatak da štiti određena prava i interese svojih članova, upravnim aktom povređeno koje takvo pravo ili interes, ta društvena organizacija može, po pristanku svog člana, u njegovo ime podneti tužbu i voditi upravni spor protiv takvog upravnog akta.
Organizacija iz stava 1. ovog člana može u svakom stadijumu postupka, sa pravima sporednog umešača, stupiti u već pokrenuti spor na strani takvog pojedinca, i u njegovu korist preduzimati sve radnje i upotrebljavati sva pravna sredstva, ukoliko to nije u suprotnosti sa izjavama i postupcima same stranke.

Član 15

Tužena strana u upravnom sporu je organ čiji se akt osporava.

Član 16.

Treće lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na štetu (zainteresovano lice) ima u sporu položaj stranke.

Član 17.

Tužba, po pravilu, ne sprečava izvršenje upravnog akta protiv koga je podnesena.
Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršenje ako je u pitanju akt organizacije koja nije ovlašćena za izvršenje, odložiće izvršenje do konačne sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla popraviti, a odlaganje nije protivno javnom interesu niti bi se odlaganjem nanela veća nenaknadiva šteta protivnoj stranci. Uz zahtev za odlaganje mora se priložiti dokaz o podnesenoj tužbi. Po svakom zahtevu nadležni